Изјаве излечених

У наставку се могу прочитати изјаве неколицине од више стотина излечених од стране Бранислава Перановића и његове породице.

БОЈАН МИЛОВАНОВИЋ:
“Ја лично сам био на лечењу у Црној Реци 2005. године када сам се задржао 6 месеци, а други пут 2006.године када сам се задржао 13 месеци и изашао сам као излечен. Што се тиче самог лечења то је подразумевало одређене обавезе које смо имали и то су биле радне обавезе. Постојала су правила понашања која су морала да се поштују.

Након неког времена ја сам побегао и наставио сам да живим по старом. Када сам дошао у стање  да сам мислио да ми је остало можда још месец дана живота ја сам сам одлучио да се вратим, па сам назвао Оца Бранислава и он ми је рекао да могу да дођем. Ја сам се вратио  и био сам спреман и на физичке казне само да ми не дозволи да поново напустим камп. Ја сам након 13 месеци проведених у кампу пуштен са благословом!

Мени је и дан-данас Отац Бранислав  духовник и ја долазим код њега и његове породице.

2006. године када сам се вратио у Центар након пар дана ја сам поново хтео да напустим Центар и пуштен сам. После пар дана проведених изван Центра, ја сам поново звао Оца Бранислава  и рекао да хоћу да се вратим. Оба пута када сам звао Оца Бранислава и рекао му да хоћу да се вратим у Центар он је то примио са одушевљењем. Ја мој боравак у Центру нисам плаћао. Ја Оцу Браниславу не замерам примену силе и сматрам да је она била оправдана и корисна . Ја имам потпуно поверење  према Оцу Браниславу и према њему сам потпуно искрен. Сарадња  након изласка из Центра  са Оцем Браниславом ми веома значи. У случају сваког проблема ја се јавим Оцу Браниславу !”

НЕМАЊА ПРОТИЋ:
“Ја сам се 2006.године налазио на лечењу у Црној Реци. Након неког времена ја сам хтео да напустим Центар и мој отац је Оцу Браниславу рекао да је он спремио два метка и ако ме пусти из Центра да ће убити и мене и себе.

Отац Бранислав ме није пустио из Центра, добио сам пар шамара и  добио сам батине по табанима. Углавном, након тога сам се ја смирио и у потпуности сарађивао. Након неких шест месеци у Кампу ја сам постао и сарадник, и свеукупно у Кампу сам провео неких 4 године. По изласку из Кампа ја сам се оженио, а Отац Бранислав ме оженио. Према Оцу Браниславу могу да изразим дубоку захвалност због свега што је учинио. Он је и данас мој духовник.”

ЗОРАН СИМУЉА:
“Ја сам 2006 . године отишао у Црну Реку са намером да се лечим. Пре тога сам уништио све што сам могао, продавао сам земљу, трактор. Након пар дана проведених у Црној Реци ја сам хтео да идем кући и обратио сам се Оцу Браниславу са тим захтевом. Он је са мном обавио разговор и убедио ме да останем. Сутрадан сам ја поново хтео да идем и након обављеног разговора, пошто сам и даље хтео да идем из Центра, добио сам пар шамара. У наредном периоду сам  тако неколико пута хтео да напустим Црну Реку и због тога сам добио те шамаре, добио сам и пар пута ашовом по туру, а добио сам и по табанима, вероватно да не бих могао да побегнем. Након тога сам се смирио и у Црној Реци сам био до 2009. године, тамо сам укупно провео 3 године и пар месеци. Могу отворено да кажем да што се мене тиче ја вероватно данас не бих био жив да нисам био у Црној Реци и да ми је Отац Бранислав дозволио да је напустим у почетку када сам ја то хтео.

Када је неко долазио у Центар, он је долазио са два пратиоца који су закључивали уговор за њега и он сам је уговор потписивао за себе. Ја сам уговор потписао сам, јер сам сам и дошао да се лечим. Док сам био у Црној Реци било је случајева физичког кажњавања и то кажњавање није било у терапеутске сврхе, него ако је дошло до неких тежих прекршаја као што је уношење дроге, туча, свађа са другим штићеницима и слично. У уговору је било наведено да је физичко кажњавање могуће у случају тежег кршења правила кућног реда.

Ја сам у Центру провео три године и нешто, и за све то време  ја нисам ништа плаћао за свој боравак. Оцу Браниславу сам рекао да све моје што сам имао, ја сам продао и он ми је рекао да не морам ништа да платим. За време боравка у Центру, када ми је отац умро, чак ми је Отац Бранислав дао 100 Евра да могу да одем на сахрану и тај новац му ја никада нисам ни вратио, јер ми је он новац дао.

Ја сам Оцу Браниславу и његовој породици изузетно захвалан, јер да није било њих ја данас не бих био жив. Такође сам захваљујући њима спознао Бога и након времена проведеног у Центру ја сам уз благослов Оца Бранислава две године провео у манастиру код Оца Сергеја, а након тога сам се вратио у Банатско Ново Село и данас студирам теологију. Отац Бранислав ме крстио.”

НЕНАД ЈОВИЋ:
“Ја сам у Центар дошао скоро мртав. Користио сам марихуану, алкохол и таблете. Нисам желео да се лечим и имао сам велику одбојност према лечењу и Оцу Браниславу . Он је имао велике муке самном, јер сам ја хтео да напустим Камп и након неких месец дана он ме је чак сместио код себе у кућу. Касније сам поново враћен у Камп, али сам из Кампа бежао, па сам враћен. Са једног викенда нисам хтео да се вратим, па је онда Отац Бранислав мене сатима убеђивао и ја сам се на крају ипак вратио. Ја сам у почетку имао неповерење према лечењу и временом је мој однос према Оцу Браниславу због труда који је улагао прешао у страхопоштовање, а касније у поштовање и сада ми имамо однос који превазилази односе Оца и штићеника. Отац је, када ја нисам хтео да се вратим са викенда, дошао код мене кући и након вишесатног разговора, ја сам се заједно са њим вратио у Центар. Ја сам на Трибини када сам хтео да напустим Центар рекао да би Центар напустио чак и када би ме мама и сестра молиле да останем. Ја сам сумњао да је новац мотив за труд који је Отац Бранислав имао према мени. Однос Оца Бранислава према мени није се променио ни када за мене више није ни било плаћања, а и за време мог боравка у Центру, када је за мене вршено плаћање, плаћано је 100 Евра мање него за друге штићенике.

Мене је Отац Бранислав два пута примао да боравим код њега у кући, после првих месец дана и после петог месеца. Након што сам провео време у кући Оца Бранислава, ја сам хтео да се вратим у Камп.”

ЗВЕЗДАН ТРАЈКОВИЋ:
“У Центру се налазим од јануара 2011. године. Десет година пре овога сам био у проблему и ту је било крађа и превара, одбачен од породице и решио сам да дођем код Оца Бранислава, јер сам знао да он има најбоље резултате, а ја сам хтео да решим свој проблем. Од јануара 2011. године сам у Центру и још увек се тамо налазим и тренутно живим са породицом Оца Перановића и за све ово време нисам узимао дрогу тако да сам сада практично излечен. У Центру смо имали свакодневне радне активности, радне обавезе, разговор са Оцем Перановићем. Тај живот који се ту водио био је испуњен. Ја лично нисам био физички кажњаван нити сам тако нечему присуствовао. Чуо сам да се користи и физичко кажњавање ако је штићеник у тако лошем стању, а и то уз сагласност његове родбине.

Однос према свим штићеницима , па и према мени био је крајње коректан и то је био однос терапеута или још боље да кажем, родитеља.

Отац није лако одустајао од тога да неког задржи у Кампу ако је тај штићеник изразио жељу да оде.

Однос Оца Перановића према мени није се променио након што је мој брат престао да плаћа мој боравак у Центру, чак је однос између мене и Оца постао још бољи, пун поверења. Мени је отац Перановић нашао посао у Београду, а понудио ми је и да останем у Центру као мајстор и ја сам изабрао да останем у Центру. Ја сам у договору са Оцем остао да радим као мајстор у Центру да би мој степен излечености био што већи јер сам на тај начин дуже остао у том окружењу. Ја сам пушач, алкохол не користим. Ја и раније нисам пио неке претеране количине алкохола, али након лечења ја сам уз помоћ Оца престао уопште да пијем алкохол и кроз тај живот посвећен Цркви и уз помоћ Оца ја сам дошао до сазнања да ми алкохол није потребан, тако да га сада уопште не конзумирам. Мени је Отац Перановић послао писмо из притвора и он ми је као духовник дао савет да би било добро да престанем да пијем алкохол скроз у сврху духовног живота и ја сам тако и учинио. Ја и даље имам апсолутно поверење у духовно руковођење Оца Перановића.

ДРАГАНA МИРКОВИЋ:
“Тај наш први сусрет је текао тако што је он мени рекао чиме се он бави и рекао је да његов пут није пут обичног свештеника него пут спашавања људских душа.Ја сам му изнела мој проблем, навела сам му да од детињства болујем од ретке болести. Он ми је рекао да је применом природне медицине излечио своју супрутгу од карцинома. Ја сам након неког времена на његов позив отишла у Црну Реку и ја не могу речима да опишем како су они мене лепо примили. Ја сам њих доживела као своју породицу, а Оца Перановића као свог оца јер сам свог оца раније изгубила. Убио се. Након овога ја сам једно време прекинула контакт са Оцем Перановићем и за то време сам трагала за духовником  који би ме водио, а и моја болест је прерасла у малигни тумор. Ја сам се поново обратила Оцу Браниславу и након неког времена он ми је одговорио. Моја срећа је била  огромна и ми смо се поново срели у Београду. Након тога је он постао мој духовник. Ја сам се са њим саветовала и око мог лечења  и више пута сам боравила код њих у Црној Реци и Лешници на терапији. Мени доктори нису давали више од 6 месеци живота, тачније, они су предлагали ампутацију ноге на коју ја нисам пристала и због тога су ми давали највише 6 месеци живота. 19. јануара 2005.године су ми лекари саопштили ову дијагнозу. Од марта 2006.године када сам поново контактирала Оца Перановића почела сам да примењујем терапију коју ми је он препоручио.

Мени је познато да Отац Бранислав има духовне деце која нису из редова  наркомана. Ја лично познајем десетак таквих и то су доктори, доктори наука и слично. Ја познајем другу духовну децу Оца Брнислава и познајем оне који су имали много тежи живот и веће проблеме од мене и којима се управо захваљујући Богу и Оцу Браниславу живот променио на боље.

Мени је било познато да су Отац Перановић и његова породица били спремни сваком да помогну и свако ко је имао неки проблем могао је да му се јави и да дође и борави код њих, да му помогну да тај проблем реши. Познато ми је да су многа његова духовна деца долазила као и ја, и да су боравили заједно са њим и његовом породицом и није било никаквог раздвајања његове породице од нас. Познато ми је и то да када је 2006. године број наркомана у Центру у Црној Реци достигао број 100 и да сам ја и тада долазила код Оца Перановића и нисам осећала никакав страх због присуства тако великог броја наркомана у непосредном окружењу. Ни деца Оца Перановића према штићеницима нису имали страх и они су се играли са њима.

То ко није боравио код њих и није видео, доживео, не може да разуме ту количину љубави.”